Unutrašnji svet osoba sa graničnim poremećajem ličnosti je ispunjen intenzivnim i kontradiktornim emocijama. Ove osobe često doživljavaju svet kroz crno-bele naočare, istovremeno balansirajući između osećaja duboke ljubavi i straha od napuštanja. Njihova emocionalna osetljivost često je rezultat složenih odnosa iz detinjstva, gde su naučili da prepoznaju i predviđaju osećanja drugih kako bi se zaštitili od povrede. Ovaj obrazac preplavljenosti tuđim emocijama često se povezuje sa pojmom 'empata,' iako ovaj termin nije stručan psihološki izraz.
Ko su zapravo 'empate' i zašto se zaljubljuju u narcise?
U poslednje vreme na društvenim mrežama se sve više koristi termin "empata", ali je važno naglasiti da "empata" nije stručan psihološki termin. Često se koristi za opisivanje ljudi koji pokazuju izuzetnu emocionalnu osetljivost, ali iza te osetljivosti često stoje iskustva iz detinjstva, kao što su nesigurni odnosi sa roditeljima. Deca koja su odrastala u haotičnim porodičnim okruženjima razvijaju preteranu sposobnost da prepoznaju i predvide emocionalna stanja roditelja kako bi se prilagodila i izbegla povrede. Međutim, ovo nije zrela empatija, jer kod ovih osoba često nedostaju jasne emocionalne granice. Umesto toga, radi se o preplavljenosti tuđim osećanjima, što je karakteristično za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti ili kompleksnim posttraumatskim stresnim poremećajem (CPTSP).
U ovom tekstu želim da detaljnije objasnim šta znači biti 'empata' i zašto je važno dublje razumeti taj pojam. Ako te osobe nazivamo samo 'empatama', stavljamo ih u položaj bespomoćnih žrtava koje su stalno izložene manipulaciji zlog narcisa. Ovakav način tumačenja ovih odnosa predstavlja crno-beli pogled na realnost, koji možda u nekoj meri olakšava razumevanje, ali pritom stvara opasnu zamku pojednostavljivanja, zanemarujući duboku i složenu dinamiku koja prožima ove relacije.
Crno-belo razmišljanje je karakteristično za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti, jer im
je teško da integrišu suprotstavljena osećanja i prihvate da ljudi nisu samo dobri ili samo loši. Stoga je važno shvatiti da nazivajući ih samo 'empatama', ne uzimamo u obzir složenost njihove ličnosti i dinamiku njihovih odnosa, i podržavamo njihov crno-beli pogled na realnost.
U daljem tekstu ću vam prikazati šta bi osoba sa graničnim poremećajem ličnosti rekla kada bi imala dubok uvid u svoje nesvesne motive i obrasce ponašanja. Pokušaću da osvetlim unutrašnji svet ovih osoba, pokazujući složenost njihovih emocija, odnosa i borbi kroz ličnu perspektivu.
"Zdravo, ja sam osoba sa graničnim poremećajem ličnosti. Često me nazivaju empatom, ali to je zbog toga što sam tokom detinjstva moralo/a da se prilagođavam emocionalnim stanjima roditelja kako bih se osećao/la sigurno. Zbog toga sam razvilo/la izuzetnu osetljivost na osećanja drugih ljudi, ali to nije zrela empatija, jer nemam jasne granice između svojih i tuđih osećanja. Ova preplavljenost osećanjima drugih često me nadvlada i otežava mi da zadržim jasne granice između svojih i tuđih osećanja. Moj život je ispunjen emocionalnim ekstremima. Ono što osećam, bilo da je to ljubav, mržnja ili strah, uvek je intenzivno i često me nadvlada. Za mene je svet crno-beli, odnosno samo dobar ili samo loš, i svakodnevno osciliram izmedju ovih ekstrema.
Razlog za ovakvo gledanje na svet leži u mom ranom iskustvu. U porodici, tokom odrastanja, ponašanja su se kretala između dva ekstrema – ljubav i briga s jedne strane, i odbacivanje i distanca s druge. Zbog toga sam naučio/la da svet doživljavam kao podeljen – ili je neko dobar, ili je loš. Zbog tog osećaja nesigurnosti, razvio/la sam potrebu da vidim ljude samo kao dobre ili samo kao loše. Ako bih dopustio/la da neko istovremeno bude i dobar i loš, osećam da bi ta loša strana uništila sve što je dobro.
Jedna od mojih glavnih strategija za nošenje sa nesigurnošću je idealizacija. Kada upoznam nekoga novog, sve dobro što imam unutar sebe projektujem na tu osobu i doživljavam je kao savršenu. Ova idealizacija pruža mi osećaj sigurnosti jer mi omogućava da vidim drugu osobu isključivo kao dobru. U suštini, spolja to može izgledati dečje i naivno, ali kada bih druge ljude video/la onakvima kakvi zaista jesu, sa svim njihovim manama, moj osećaj sigurnosti bi se jednostavno raspršio. Držim se te slike savršenstva jer mi ona pruža osećaj stabilnosti u haosu mojih emocija. Imam poteškoće da integrišem dobro i loše, jer mi se čini da bi preovladalo loše i da bi uništilo sve ono što je dobro.
Kada sam u vezi, težim ka simbiozi – ka potpunom spajanju sa partnerom, jer se osećam bezbedno samo kada sam potpuno povezan/a. Ali istovremeno, plašim se te bliskosti, jer ne želim da izgubim sebe u toj vezi. Ova dilema, između želje za potpunim spajanjem i straha od gubitka sebe, prati me kroz život.
Često biram partnere sa narcističkim osobinama ili čak narcističkim poremećajem ličnosti. Na početku mi deluju snažno, samopouzdano i kao da imaju strukturu koja mi nedostaje. Osećam da će mi upravo oni pružiti sigurnost, stabilnost i osećaj lične vrednosti koju ne mogu da nađem unutar sebe. Kroz odnos sa takvim partnerom pokušavam da dobijem identitet i strukturu, jer mi deluju kao da imaju kontrolu i jasnu sliku o sebi, što mi daje osećaj sigurnosti. Međutim, kako odnos napreduje, njihova distanca i nesposobnost da zadovolje moju potrebu za bliskošću izazivaju u meni osećaj bola i napuštenosti. Narcistični partneri me povređuju svojom hladnoćom i kritikom, a ja reagujem idealizovanjem ili potpunim odbacivanjem, što vodi ka povređivanju i sukobima.
Zapravo, često se osećam kao da sam zaglavljen/a u fazi ponovnog približavanja. Kada pokušavam da se emocionalno odvojim, osećam da nemam stabilnu i sigurnu bazu koja me čeka. Zbog toga se trudim da održim emocionalnu povezanost sa partnerima ili roditeljima, kao što sam to radio/la u detinjstvu. U tim trenucima, osećam potrebu da regulišem osećanja drugih, umesto da se usredsredim na svoja. Svako odvajanje doživljavam kao pretnju gubitka sigurnosti, zbog čega mi je teško da napustim odnose. Strah od gubitka stabilnosti čini da osećam krivicu i često me vraća u obrasce iz prošlosti, umesto da se oslobodim tih destruktivnih veza.
Pritom, često od partnera tražim potvrde da sam voljen/a i da me neće napustiti. Osećam da moram konstantno dobijati dokaze ljubavi kako bih se osećao/la sigurno. Međutim, ta stalna potreba za potvrdom ljubavi često postaje opterećenje za mog partnera. Napadam ga optužujući ga da mi ne daje dovoljno ljubavi, čak i kada me ne napušta, i to nesvesno čini da se on počne distancirati. Kada moj partner počne da se udaljava, potvrđujem svoje duboko uverenje da nisam dovoljno voljen/a i da sam bio/la u pravu – da me partner zaista nije voleo. Ne vidim tada kako svojim ponašanjem doprinosim tome što se on distancira.
Sada kroz terapiju počinjem da shvatam da, kao što imam tendenciju da drugima pripisujem samo dobre osobine, tako imam i tendenciju da, nakon što me povrede, vidim u njima samo loše osobine. Ovaj način gledanja na ljude je deo mog nesvesnog pokušaja da se nosim sa osećajem nesigurnosti. Često projektujem svoje rane odnose sa starateljima na partnere i krivim ih za osećaje koji zapravo potiču iz mojih prošlih iskustava.
Shvatam da su neke osobine koje pripisujem drugima zapravo deo mene, dok druge potiču iz odnosa koje sam imao/la sa starateljima. Važno je da prestanem da krivim druge ljude, jer na taj način stalno ostajem u ulozi žrtve. Istina je da sam bio/la žrtva u prošlosti, ali sada, kao odrasla osoba, imam sposobnost da nešto promenim i izbegnem ponavljanje starih obrazaca.
Iako prepoznajem da ova podela sveta na crno i belo šteti mojim odnosima, često ostajem odan/a svojim lošim unutrašnjim objektima. Unutrašnji objekti su internalizovana iskustva i odnosi iz detinjstva koji su postali deo mene. Ovi objekti su često parcijalni, što znači da su nesvesno doživljeni kao deo osobe (dobar ili loš aspekt), a ne celokupna osoba sa kompleksnim karakteristikama. Ta rana iskustva i destruktivni odnosi koje sam doživeo/la u
prošlosti postali su deo mene, i teško mi je da ih pustim. Ako bih odustao/la od tih loših unutrašnjih objekata, osećao/la bih se prazno, jer su mi ta bolna iskustva jedina poznata osnova. Zbog toga, umesto da se suočim sa prazninom, često se okrećem impulsivnim ponašanjima – samopovređivanju, zloupotrebi supstanci, rizičnim seksualnim iskustvima ili ulasku u destruktivne odnose, jer mi te aktivnosti pružaju osećaj da se nešto dešava i da nisam potpuno prazan/a. Osećam se živo!
Na terapiji često tražim čvrste granice od terapeuta, jer me one na nesvesnom nivou smiruju i pružaju osećaj sigurnosti. Međutim, istovremeno imam snažnu potrebu da te granice testiram i narušavam. Često imam potrebu da produžim seansu, kao da nisam stigao/la da kažem sve što sam želeo/la. Ponekad, baš pred kraj sesije, započnem razgovor o nečemu važnom, jer me nesvesno zanima da li će terapeut biti tu za mene i ako se produži vreme. Tako testiram njegove granice, jer ako me zaista razume, neće hteti da završi na vreme. A ako ipak odluči da produži osetiću da nije dovoljno pouzdan i da ne mogu da mu verujem.
Između seansi, imam potrebu da terapeutu pišem poruke, tražim savet ili samo da održavam kontakt na taj način, da se ne osećam kao da me zaboravlja. Imam doživljaj da odnos ne postoji kada nismo u kontaktu. Ponekad mu šaljem poruke i o stvarima koje nisu toliko važne, ali mi pružaju osećaj povezanosti, kao da je tu za mene i izvan terapije.
Često se dešava da zaboravim da platim terapiju na vreme. Nesvesno, osećam da kroz to možda testiram terapeuta – da vidim kako će reagovati. Pokušavam da proverim da li će zadržati profesionalne granice i podsetiti me na obavezu, ili će možda to prećutati. Kao da želim da proverim koliko mogu da se oslonim na njega, da li će me razočarati ili pokazati da mu je stalo, čak i u tim situacijama.
Osećam dubok unutrašnji nemir i strah da, ako se previše oslonim na terapeuta, on ili ona će me napustiti i izdati, kao što su to činile važne figure iz mog detinjstva. Zbog toga nesvesno pokušavam da preuzmem kontrolu nad odnosom tako što stalno ispitujem granice, da bih se uverio/la da me terapeut zaista može podneti i da neće popustiti pod mojim pritiskom.
Narušavanje granica je moj način da testiram da li je terapeut dovoljno snažan/a da ostane sa mnom čak i kada se ponašam destruktivno. U dubini, strah me je da će me terapeut odbaciti zbog moje destruktivnosti, i zato često sabotiram terapiju pre nego što me on ili ona napusti. Na taj način, lakše je podneti prekid – ako ja napustim terapeuta, osećam da imam kontrolu, što je manje bolno nego da me on ili ona napusti. Ovaj obrazac proističe iz nesvesnih fantazija koje nosim iz detinjstva, gde su važne osobe bile doživljene kao nesigurne ili nedosledne.
Pored toga, stalno ispitivanje granica u terapijskom odnosu ima koren u mom nesvesnom strahu da bi me terapeut mogao kritikovati ili kazniti zbog mojih destruktivnih impulsa, što me vraća u osećaj proganjanja koji nosim iz prošlosti. Takođe, kroz pokušaj narušavanja granica pokušavam da potvrdim svoja uverenja da ni terapeut ne može da me podnese ili voli, što bi mi pružilo nesvesno olakšanje jer bi potvrdilo moju ulogu žrtve. To mi omogućava da ostanem u poznatom ciklusu napuštanja i bola, izbegavajući bolnu reparaciju i suočavanje sa odgovornošću.
Dok sam u crno-belom načinu razmišljanja, nemam svestan osećaj krivice dok napadam druge ljude i doživljavam ih isključivo kao loše. U tim trenucima osećam se potpuno opravdano, ali u meni zapravo postoji duboka, nesvesna persekutivna krivica. Ovaj osećaj proganjanja dolazi iz straha da će me drugi kazniti zbog destruktivnih impulsa koje nosim u sebi, a koje nesvesno projektujem na druge ljude. U mojoj svesti, drugi ljudi postaju pretnja, kao da će me napasti, dok u stvarnosti projektujem svoje unutrašnje agresivne impulse, što stvara osećaj stalne opasnosti. Osećaj proganjanja proizilazi iz unutrašnjih slika loših aspekata ranih figura iz detinjstva – tzv. parcijalnih objekata. Ovi fragmenti, koje nosim u sebi, stalno me podsećaju na pretnju od loših objekata, bilo iznutra ili spolja, što izaziva intenzivnu anksioznost.
Međutim, kada se približim integraciji crnog i belog – kada počnem da uviđam da svet nije podeljen na apsolutno dobre i apsolutno loše ljude – tada se pojavljuje reparativna krivica. Ova vrsta krivice me podstiče da prepoznam da su drugi ljudi koje sam doživljavao/la kao loše zapravo imali i dobre strane. Tada postajem svestan/na svojih destruktivnih postupaka i bola koji sam naneo/la drugima. Reparativna krivica me motiviše da popravim štetu koju sam prouzrokovao/la.
Iako je reparativna krivica konstruktivna, preuzimanje odgovornosti za svoje postupke izaziva jak otpor. Ovaj otpor proizlazi iz straha od bola koji dolazi sa suočavanjem sa sopstvenom krivicom i priznavanjem destruktivnih impulsa. Lakše mi je da se vratim crno-belom načinu razmišljanja, jer on pruža prividnu sigurnost.
Pre nego što sam krenuo/la na psihoterapiju, mnogo sam čitao/la o različitim simptomima na internetu i nailazio/la na razne tekstove o graničnom poremećaju ličnosti. Snažno me pogodilo i demotivisalo kada bih pročitao/la da se ljudima sa ovom dijagnozom ne može pomoći. Ipak, zahvaljujući svojoj upornosti i želji da pomognem sebi, odlučio/la sam da započnem psihoterapijski rad i shvatio/la da promena jeste moguća, ali da zahteva mnogo godina rada na sebi. Ne znam dokle ću stići u svom napretku, ali zar iko to može predvideti? Na terapiji učim da idem svojim tempom i da ne krivim sebe, ili terapeuta, što ne napredujem brzo. Jer, svi problemi sa kojima se suočavam nisu nastali preko noći, i razumem da je potrebno vreme da ih prevaziđem. Za moj napredak je ključno da naučim da uvidjam kompleksnost odnosa, da ih ne posmatram kroz crno-bele naočare, i da preuzmem odgovornost za ono što radim. "
Autor: Jelena Djurić, psiholog i psihoterapeut
P. S. Ako se nekim delom prepoznajete u tekstu to ne mora da znači da imate granični pomerećaj. Dijagnozu postavlja stručno lice nakon dužeg posmatranja. Ovaj tekst služi boljem razumevanju unutrašnje dinamike osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, a ne dijagnostifikovanju.